Poslednjih godina Kirgistan je sve vidljiviji na međunarodnoj fudbalskoj mapi. U zemlji se pojavljuju novi klubovi, a na lokalnom tržištu sve aktivnije rade agenti iz raznih država. Jedan od njih je bosanskohercegovački stručnjak i licencirani FIFA agent Amil Šukalo. Kroz kirgistanske klubove već je prošlo najmanje dvadesetak njegovih igrača, a mnogi od njih postali su nosioci igre u svojim timovima. Eurasia Football razgovarao je sa Šukalom o fudbalu u Centralnoj Aziji, njegovim perspektivama i vezama regiona sa Balkanom.
U Bosni i Hercegovini Šukalo nije poznat samo kao agent, već i kao osnivač jedne od najzapaženijih fudbalskih akademija u zemlji — Sparte.
„Imamo više od 400 dece. Takve brojke nemaju ni Crvena zvezda, ni Vojvodina, ni Dinamo“, rekao je Amil ranije u intervjuu za Faktor.
Akademija kao temelj
— Vaša fudbalska akademija. Recite nam nešto više o njoj. Ko tamo radi kao trener i kako ste uopšte došli na ideju da radite sa decom?
— Pre svega želim da pozdravim vaše čitaoce i da pohvalim projekat koji radite, povezujući evropski i centralnoazijski fudbal. Akademija Sparta postoji već 13 godina. Osnovao sam je kao mesto gde mladi fudbaleri mogu da naprave prve ozbiljne korake ka profesionalnoj karijeri — u kvalitetnim uslovima, uz stručan rad i sa jasnim razvojnim putem. Glavni motiv bili su ljubav prema fudbalu i želja da talentovanim igračima, koji osim kvaliteta imaju i pravi odnos prema radu, pružim stvarnu šansu da razviju svoj potencijal. Tokom godina razvili smo sopstvene metode rada i stalno ih usavršavali. Danas su rezultati toga vidljivi: poslednjih sezona naše ekipe redovno su među najboljima na turnirima širom Balkana i Evrope. Posebnu pažnju posvećujemo izboru trenera. Prioritet su nam stručnjaci sa UEFA licencama i sa dubokim razumevanjem razvoja mladih igrača — ne samo u tehničkom i taktičkom smislu, već i kada je reč o fizičkoj i psihološkoj pripremi.
— Da li ste prvo postali agent ili je agentski posao došao kasnije, posle rada sa omladincima?
— Agentski posao bio je prirodan nastavak mog rada u akademiji. Kada se bavite razvojem mladih igrača i vidite da neki od njih imaju ozbiljan potencijal, počnete da osećate odgovornost za njihov sledeći korak. Tokom godina izgradio sam široku mrežu kontakata sa klubovima širom sveta i shvatio da tim fudbalerima mogu zaista da pomognem samo ako zvanično uđem i u agentski segment. Zato sam stekao potrebne FIFA licence i osnovao agenciju. Tako smo spojili dve važne stvari — razvoj igrača i njegovo dalje profesionalno usmeravanje.
— U intervjuu za bosanski sportski portal SCsport rekli ste da je vaša supruga Afrodita uključena u vaš posao. Da li ste je vi uveli u fudbal ili je i ranije bila bliska sportu? Može li se reći da ste u tom smislu imali sreće?
— Da, moja supruga Afrodita aktivno je uključena u rad akademije i agencije. Ona vodi fudbalsku akademiju Sparta, koja se danas smatra jednom od najkvalitetnijih struktura za razvoj mladih igrača ne samo u našoj zemlji nego i u širem balkanskom regionu. U okviru agencije vodi pravni sektor i pomaže igračima i klubovima u rešavanju pravnih pitanja i procedura koje su sastavni deo profesionalnog fudbala. Naravno, to što voli fudbal mnogo mi olakšava život. Ako se ovim poslom bavite ozbiljno, on traži velika odricanja: stalna putovanja, odsustvo od kuće i rad bez klasičnog radnog vremena. Zato je ogromna prednost imati pored sebe osobu koja razume prirodu ove profesije. Njen put u fudbal počeo je kroz rad u akademiji, a s vremenom je ta uključenost prerasla u punopravni deo našeg zajedničkog projekta.
— Akademija postoji već dugo. Koje biste konkretne rezultate izdvojili? Koji su vaši polaznici ostvarili najveći uspeh? Ima li među njima budućih zvezda?
— Akademija radi dovoljno dugo da je prošla fazu formiranja i došla do nivoa na kojem zaista možemo da izbacujemo kvalitetne igrače. Poslednjih godina počeli smo da ubiramo plodove tog dugog i sistematskog rada. Na ekipnom nivou možemo da budemo ponosni na veliki broj trofeja osvojenih na međunarodnim turnirima širom Evrope. Naši igrači pobeđivali su klubove kao što su Fiorentina, Atalanta, Como, Ferencvaroš, zagrebački Dinamo, Hajduk, Crvena zvezda, Partizan, Sarajevo i Željezničar. Ako govorimo o individualnim dostignućima, mnogi fudbaleri koji su prošli kroz našu akademiju danas igraju u klubovima širom Evrope. Praktično u svim reprezentativnim selekcijama Bosne i Hercegovine ima igrača koji su deo svog razvoja proveli kod nas. Neki od njih otišli su u MLS, hrvatsku SuperSport HNL, Premijer ligu Bosne i Hercegovine, Superligu Kosova i druge evropske šampionate. Jedan od igrača koji je prošao kroz naš sistem, a pritom se pokazao i na centralnoazijskom tržištu, jeste mladi štoper Haris Ibrišagić. Prošle sezone igrao je u Premijer ligi Kirgistana, a ove zime potpisao je ugovor na tri i po godine sa klubom iz Superlige Kosova.
— Da li vidite mogućnost da u akademiju dovedete mlade igrače iz Centralne Azije? Koliko je to realno?
— Iskreno, o tome razmišljam već duže vreme. Zanimljiv mi je model u kojem bi talentovani igrači iz Centralne Azije dobili priliku da treniraju u našoj akademiji i naprave prvi korak ka evropskom fudbalu. U prvoj fazi najrealnijom mi deluje opcija sa igračima iz Kirgistana. Tokom boravka tamo video sam dosta mladih fudbalera sa dobrim potencijalom i velikim prostorom za napredak, posebno ako dobiju kvalitetnu pripremu i pravilan razvoj na početku karijere. Naravno, evropski fudbal je veoma zahtevan, pre svega taktički, i upravo je to segment u kojem mnogi takvi igrači imaju najviše prostora za napredak. Ali uz pravilan rad i sistemski pristup, i to se može razviti.
Agentski posao
— Rekli ste da imate kancelariju u Finskoj i mrežu skauta u raznim zemljama. Kako funkcioniše taj proces — od pronalaska igrača do procene i njegovog daljeg angažmana?
— Osim Bosne i Hercegovine, imamo kancelarije u Finskoj, na Kosovu i u Brazilu. Pored toga, sarađujemo sa velikim brojem skauta i spoljnih partnera u raznim delovima sveta. Sa strane možda deluje da je skauting jednostavan posao, ali je u praksi reč o složenom sistemu koji traži mnogo analize, procene i odgovornosti. Obično skauti prvi primete zanimljivog igrača i preporuče ga našem timu. Nakon toga ga analizira posebna grupa stručnjaka koja procenjuje tehničke, fizičke i taktičke kvalitete, pri čemu svako daje nezavisno mišljenje. Na osnovu svih tih podataka donosim konačnu odluku — da li tog igrača uzimamo u naš sistem ili ne. Ključna stvar je da agencija mora istinski da veruje u nivo fudbalera kojeg predstavlja. Osim igračkih kvaliteta, veoma pažljivo gledamo i karakter i profesionalnu etiku. Klubovi sa kojima radimo moraju da budu sigurni da dobijaju ne samo dobrog igrača, već profesionalca koji će dostojno predstavljati i klub i agenciju. Naravno, dešava se i da sami fudbaleri stupe u kontakt s nama sa željom da postanu deo naše strukture. U tom slučaju i oni prolaze gotovo isti proces procene i analize pre nego što postanu deo Pro Talenta.
— Da li češće radite po konkretnom zahtevu kluba ili prvo pronađete igrača, pa mu onda tražite odgovarajuće tržište i klub?
— U praksi se te dve stvari odvijaju paralelno. Vrlo često klubovi nam se javljaju sa konkretnim zahtevom i profilom igrača koji im je potreban, a naš zadatak je da utvrdimo da li u našoj bazi postoji neko ko odgovara tim parametrima. Ali važan deo našeg pristupa jeste to što pre svake preporuke radimo veoma detaljnu analizu. Pre nego što ponudimo igrača klubu, proučavamo stil igre ekipe, sistem koji koristi, filozofiju trenera i ukupnu strukturu rostera. Tek nakon toga ponovo analiziramo naše fudbalere da bismo utvrdili ko se zaista uklapa u taj model. Smatram da upravo zbog toga naši igrači u većini slučajeva zaista ostavljaju trag u klubovima za koje potpišu. Naravno, u fudbalu uvek postoje situacije kada adaptacija ne ide po planu, ali su takvi slučajevi kod nas retki. U proseku naša agencija realizuje između 20 i 30 transfera po prelaznom roku — i to je rezultat dugog, sistematskog rada u svim segmentima skautinga i analize.
Kirgistan
— Na kirgistansko tržište ušli ste prilično neočekivano i odmah široko — sa igračima, trenerima i stručnjacima. Kako je počela ta priča? Kada ste shvatili da Centralna Azija može postati ozbiljan deo vašeg posla?
— Radimo na mnogim tržištima Evrope i Azije, uključujući i Kirgistan. Imamo široku mrežu kontakata i svakodnevno komuniciram sa velikim brojem predsednika klubova, sportskih direktora i trenera — iz više od 400 klubova širom sveta. Ali kada je reč baš o kirgistanskom fudbalu, moram da priznam da sam prema njemu razvio i određenu emocionalnu vezu. Već posle prvih kontakata sa lokalnim klubovima osetio sam veliku energiju i iskrenu želju da se fudbal razvija, i to me je veoma inspirisalo. Klubovi su nam ukazali poverenje, a mi smo pokušali da odgovorimo profesionalnim pristupom i maksimalnom posvećenošću kako bismo im ponudili kvalitetna rešenja. Prošla sezona bila je posebno aktivna: naši igrači igrali su u pet klubova, a dva kluba angažovala su trenere sa kojima sarađujemo. Igrači povezani sa našom agencijom postigli su više od 50 golova i upisali gotovo 40 asistencija. Uz to, učestvovali su u osvajanju svih trofeja u Kirgistanu: naši igrači postali su šampioni sa Barsom, osvojili Superkup sa Abdysh-Atom i Kup sa Dordojem.
Abdysh-Ata
— Ispričajte nam nešto više o vašem radu sa Abdysh-Atom. Koliko razumemo, pomagali ste i u formiranju sastava i u izboru trenera. Kako je to izgledalo u praksi?
— Predsednika Abdysh-Ate doživljavam pre svega kao prijatelja, a tek onda kao poslovnog partnera. Veoma cenim energiju i posvećenost koju on i njegova porodica ulažu u razvoj kluba. Na početku prošle sezone klub je bio u fazi ozbiljne rekonstrukcije, jer je gotovo 80 odsto ekipe otišlo posle prethodne šampionske godine. U tom periodu bio sam uključen u formiranje novog tima kao konsultativna podrška. Za relativno kratko vreme uspeli smo da sastavimo kvalitetan roster i smatram da je, uz malo više strpljenja u pojedinim odlukama, Abdysh-Ata sasvim mogla da osvoji sva tri trofeja prošle sezone — ekipa je za to imala kapacitet. Sezona je počela osvajanjem Superkupa, što je bio važan rezultat u trenutku rekonstrukcije. Ali kasnije su usledile određene promene i odluke koje su uticale na stabilnost projekta. Fudbal je priča o sistemu, a sistem se ne može izgraditi bez vremena, strpljenja i doslednosti. Kada postoji jasna vizija i kvalitetan rad, rezultat pre ili kasnije dođe. Da, postojala je i opcija mog formalnijeg uključivanja u strukturu kluba, ali sam nakon osvajanja Superkupa i nekih kasnijih dešavanja procenio da je za takvu odluku bolje sačekati neki drugi trenutak. Poznajući fudbal u Kirgistanu, i danas verujem da klub koji uspe da izgradi kvalitetan sistem i uvede moderne taktičke principe može da se bori za velike rezultate, uključujući i titulu, čak i bez najvećeg budžeta.
— Ako govorimo šire, kako biste uporedili finansijski nivo vodećih klubova Kirgistana i Balkana?
— To dosta zavisi od konkretne zemlje na Balkanu, ali u celini razlika u odnosu na kirgistanski fudbal svakako postoji — i u finansijskom smislu i u nivou organizacije. Vodeći balkanski klubovi po pravilu imaju veće budžete i stabilnije sisteme. To je rezultat duže fudbalske tradicije, razvijenije infrastrukture i ozbiljnije podrške sponzora i institucija. S druge strane, kirgistanski fudbal je u fazi rasta i napredak je vidljiv iz godine u godinu. Da, budžeti su još skromniji nego kod vodećih balkanskih klubova, ali ambicija i želja da se podignu organizacija i kvalitet lige sasvim su očigledni. Verujem da uz nastavak sadašnjeg kursa i investicija taj jaz u narednim godinama može osetno da se smanji.
— Kako gledate na ono što se dogodilo posle Islama Ahmedova? Zašto nisu uspele priče sa Vladimirom Vujovićem, a zatim ni sa Ivanom Kurtušićem, posebno ako se uzme u obzir da su vaši igrači bili korisni klubu i 2023. i 2024. godine?
— Generalno se trudim da ne komentarišem rad konkretnih trenera, jer je to osetljiva tema, a svaki stručnjak ima svoj profesionalni put i sopstvene metode. Kao čovek koji dugo radi u fudbalu, s velikim poštovanjem se odnosim prema trenerskoj profesiji i izazovima koje ona nosi. Trenerske promene normalan su deo fudbala. Najčešće su rezultat više faktora: sportskih rezultata, dugoročne strategije kluba i nivoa međusobnog razumevanja između uprave i stručnog štaba. Balkanski treneri uživaju vrlo dobru reputaciju u međunarodnom fudbalu, a škola bivše Jugoslavije i dalje se povezuje sa snažnom taktičkom pripremom i disciplinom. Ali svaki klub ima pravo da bira sopstveni put. Ponekad jednostavno dođe do razilaženja u očekivanjima ili pristupima, i to dovede do promene kursa. Pri tome treba imati u vidu i širi kontekst: od 2023. godine kirgistanski fudbal napravio je vidljiv korak napred. Liga se razvija, standardi rastu, a zajedno s tim menjaju se i očekivanja od klubova i stručnih štabova. U tom smislu određene promene mogu se posmatrati kao deo prirodnog procesa rasta, posebno ako rezultati na međunarodnoj sceni ne odgovaraju očekivanjima. Što se tiče balkanskih trenera, duboko sam uveren da stručnjak sa Balkana, ili uopšte trener sa evropskim iskustvom, uz pravilnu pomoć u prilagođavanju mentalitetu kirgistanskih igrača, može da napravi pravu revoluciju u lokalnom fudbalu.
— Šta se dogodilo sa libanskim napadačem Kduhom? Po statistici je delovalo da bi mogao da postane jedan od lidera lige.
— Kduh je bez sumnje veoma kvalitetan igrač. Ima ozbiljno međunarodno iskustvo, gotovo 30 nastupa za reprezentaciju Libana, a u karijeri i šampionsku titulu u Libanu i osvajanje AFC kupa. To samo po sebi govori o njegovom nivou. Posle odlaska iz Kirgistana nastavio je da igra na dobrom nivou i u novom klubu, što takođe potvrđuje njegov kvalitet. Nekad se u fudbalu jednostavno desi da se stvari ne slože onako kako se očekivalo — zbog taktičkih odluka, promena unutar kluba ili drugih okolnosti. Mislim da je upravo to igralo ulogu u njegovom slučaju. Lično sam bio uveren da je u Abdysh-Ati mogao da ima mnogo važniju ulogu i postane jedan od lidera ekipe — samo mu je trebalo malo više poverenja i podrške. I dalje verujem da bi Abdysh-Ata, da je zadržala sastav koji je imala na početku sezone, sa Karićem, Kamolovim, Kduhom, Talovićem i možda još jednim ili dvojicom pojačanja tokom leta, mogla da osvoji i prvenstvo i Kup, ali i da se ozbiljno pokaže u AFC kupu.
— U 2025. godini Abdysh-Ata je uzela bronzu, a zatim promenila strategiju i praktično odustala od većine vaših igrača. Zašto se to dogodilo?
— Sezona 2025. za Abdysh-Atu počela je osvajanjem Superkupa, a završila se bronzanim medaljama u prvenstvu. Po mom mišljenju, klub je imao potencijal za više, ali su se tokom sezone pojavile okolnosti koje su uticale na stabilnost ekipe. Što se tiče promene strategije, to je bila odluka rukovodstva. Koliko mi je poznato, klub se opredelio za model sa mlađim igračima i racionalnijim budžetom. U takvoj situaciji bilo je logično da deo iskusnijih fudbalera počne da traži nove opcije, jer se više nisu uklapali u planirane troškove. Većina njih imala je ponude i karijeru je nastavila na drugim tržištima. U ovom trenutku od naših igrača u Abdysh-Ati ostaje Manji Williams, dok su ostali otišli u jače lige, što samo po sebi govori o kvalitetu tog sastava. Rikelme igra u Indoneziji, Barreto na Tajlandu, Karić i Kamolov na Kosovu, Sanneh u Barsu, Talović u Crnoj Gori, a Kduh u Libanu. Ipak, uveren sam da Abdysh-Ata može da se vrati na vrh kirgistanskog fudbala. Klub ima stabilnu strukturu i ljude koji su iskreno posvećeni njegovom razvoju.
Bishkek City
— U leto 2025. počeli ste saradnju sa Bishkek Cityjem, koji je tada bio u teškoj situaciji. Kostatino je praktično došao kao krizni menadžer, a tim se velikim delom sklapao iznova. Koje su, po vašem mišljenju, bile početne greške? Zašto je projekat tako brzo naišao na probleme?
— Naša saradnja sa Bishkek Cityjem počela je u leto 2025. godine. Predsednik kluba je veoma ambiciozan čovek koji iskreno voli fudbal i želi da izgradi stabilan i konkurentan projekat. Takvi ljudi su zaista važni za razvoj kirgistanskog fudbala. Kada smo se uključili u rad, ekipa se nalazila u teškoj situaciji na tabeli. U prvom delu sezone imala je dobre utakmice, ali joj je nedostajalo stabilnosti — i u igri i u rezultatima. Jedan od razloga bio je i sam sastav: u njemu je bilo dosta starijih igrača, zbog čega je bilo teško održavati potrebnu energiju i intenzitet tokom cele sezone. Kostatino je preuzeo tim u veoma komplikovanom trenutku — usred sezone i sa sastavom koji nije on formirao niti pripremao. U takvoj situaciji teško je sprovesti ozbiljne promene, ali je uspeo da stabilizuje ekipu, donese joj energiju i disciplinu. Malo je nedostajalo da klub već u debitantskoj sezoni stigne do finala Kupa. Vratio je timu stabilniju igru, a nedostajalo je tek malo sportske sreće da se to jasnije vidi i na rezultatima. Kada govorimo o novim klubovima poput Bishkek Cityja ili Aziagola, važno je razumeti da izgradnja profesionalne strukture traži vreme. Potrebno je postaviti sistem, izabrati kadar, urediti organizaciju — a to je proces koji traje ne mesecima, nego često godinama. Imajući to u vidu, smatram da su u svojoj prvoj sezoni napravili vrlo pristojne korake.
— Kako biste ocenili rad Kostatina? Da li je ispunio zadatak? I kako je uopšte moguće da je stručnjak tog nivoa pristao da radi u Kirgistanu?
— Kostatino je trener sa ozbiljnim međunarodnim iskustvom i veoma dobrim rezimeom. Tri godine radio je u stručnom štabu reprezentacije Mađarske zajedno sa jednim od najboljih italijanskih trenera Marcom Rossijem, a imao je iskustvo i u prvim ligama Mađarske, Rumunije, Slovačke, Moldavije i Kipra. Osim toga, on je jedan od mlađih italijanskih trenera sa UEFA Pro licencom. Kada je došao u Kirgistan, zadaci su bili jasno postavljeni: stabilizovati tim, osvežiti sastav tokom leta i postaviti bazu za ekipu koja će naredne sezone moći da se bori za gornji deo tabele. Po mom mišljenju, značajan deo tih zadataka je ispunjen. Klub je pronašao zanimljiv balans između mladosti i iskustva, a u fudbalu se strpljenje često pokaže kao presudan faktor u izgradnji ekipe. Zanimljivo je da je pred kraj sezone Kostatino dobio ponudu iz hrvatske SuperSport HNL, ali ju je odbio jer je želeo da ispuni obaveze prema Bishkek Cityju. To mnogo govori o njegovom profesionalizmu. Što se tiče samog dolaska u Kirgistan, ta odluka mu nije lako pala. Početkom 2025. bio je kandidat za mesto trenera Abdysh-Ate, ali tada još nije dovoljno dobro poznavao lokalni fudbal i nisam uspeo da ga ubedim. Kasnije je počeo aktivno da prati ligu, da gleda utakmice, pa mu je leti bilo lakše da pristane. Tokom boravka u Kirgistanu zavoleo je ljude, kulturu i sam fudbal, tako da sasvim verujem da bi se u budućnosti rado vratio ako se pojavi pravi projekat.
— Nedavno je novi klub Azija doveo makedonskog defanzivca Dželila Asanija. Da li poznajete tog igrača?
— Nudio sam Asanija klubovima Bars i Muras, ali od njih nisam dobio pozitivan odgovor. Nisam učestvovao u njegovom transferu u Azija FC, jer sam imao ovlašćenja samo za ta dva kluba. U Bishkek Cityju učestvovao sam samo u transferu Kozlova, koji je deo naše agencije. Naravno, imao sam još nekoliko predloga za Bishkek City, ali su tada smatrali da imaju bolje opcije na ponuđenim pozicijama, ili su neki igrači bili finansijski neprihvatljivi. Zanimljivo je da je Rikelme bio blizu prelaska u Bishkek City, ali je tokom pregovora dobio izuzetno jaku ponudu iz Indonezije, što je na kraju i presudilo.
— Nastavljajući temu trenera: sarađujete sa nemačkim stručnjakom Thomasom Brdarićem, koji je nedavno preuzeo klub na Kosovu. Koliko je on otvoren za rad u Centralnoj Aziji? I kako evropski treneri danas gledaju na taj region?
— Thomas Brdarić je još jedan trener sa kojim imamo veoma bliske odnose. To je poznato ime u evropskom fudbalu: bivši reprezentativac Nemačke i čovek koji već gotovo 15 godina gradi uspešnu trenersku karijeru u različitim ligama. Zanimljivo je da je i početkom 2025. i početkom 2026. imao ozbiljne pregovore o radu u Kirgistanu, ali do angažmana još nije došlo. On voli nove izazove i netipične projekte, pa mislim da bi uz ozbiljnu sportsku ideju i pravu strukturu bio otvoren i za rad u Centralnoj Aziji. Generalno, evropski treneri danas sve više obraćaju pažnju na ovaj region. Centralna Azija je rastuće tržište koje može da ponudi zanimljive projekte stručnjacima spremnim da rade u ambicioznom okruženju.
Legionari i plate
— Harun Karić je zimus prešao u Prištinu, iako su mnogi očekivali da će završiti u Uzbekistanu ili Kazahstanu. Šta je uticalo na njegovu odluku? Da li je to bio sportski izbor, finansijski ili opredeljenje za evropsku perspektivu? I kako mu ide sada?
— U zimskom prelaznom roku Harun Karić bio je jedan od najtraženijih igrača na tržištu. Imali smo konkretne ponude iz Ukrajine, Bugarske, Mađarske, Uzbekistana, Kazahstana, Indonezije, Slovenije, Gruzije, Malte i Kosova. Odluka nije bila jednostavna, jer smo svaku opciju razmatrali iz tri ugla: sportskog, finansijskog i dugoročnog. Na kraju je prevagnula želja samog igrača da nastavi karijeru u Evropi. Priština je najveći klub na Kosovu, sa jasnim ambicijama da se bori za titulu i redovno igra u UEFA takmičenjima. Za fudbalera je to veoma važna odskočna daska. Za sada mu sve ide dobro: dobija minutažu i uveren sam da će tokom sezone još napredovati.
— Može li Harun Karić u perspektivi da dobije poziv u reprezentaciju Bosne i Hercegovine? I da li je moguć njegov povratak u Centralnu Aziju?
— Harun je bio standardan igrač omladinskih reprezentacija Bosne i Hercegovine, uključujući i selekciju do 21 godine. Ali konkurencija u A reprezentaciji je veoma jaka. Na mnogim pozicijama igraju fudbaleri iz vodećih evropskih liga, tako da će sve zavisiti od njegovog daljeg razvoja i kontinuiteta nastupa. Ako nastavi da napreduje i igra na dobrom nivou, bez sumnje može ponovo postati ozbiljan kandidat i za seniorsku reprezentaciju.
— Pojavila se informacija da je Abdugani Kamolov prešao u kosovski Ferizaj, ali nije bilo zvanične objave, a nema ga ni u zapisnicima utakmica. Šta se dešava sa tim transferom?
— Abdugani Kamolov je još u januaru potpisao ugovor sa klubom iz kosovske Superlige i zvanično je registrovan kao igrač tog tima. Međutim, državljani Uzbekistana moraju da prođu viznu proceduru kako bi dobili radnu dozvolu na Kosovu, a iz administrativnih razloga taj proces se odužio više nego što smo očekivali. Zato se fudbaler još nije priključio ekipi. U jednom trenutku razmatrali smo i mogućnost sporazumnog raskida ugovora, ali su u međuvremenu prelazni rokovi u većini zemalja već bili zatvoreni, pa to nije bila realna opcija. Leti mu ističe ugovor i tada će imati priliku da razmotri nove mogućnosti i izabere naredni korak u karijeri.
— Kako biste ocenili nivo prvenstva Kosova? Često se govori da se plate tamo kreću otprilike od 800 do 8.000 evra mesečno. Koliko je to realno? I kako se kosovska liga finansijski poredi sa jačim prvenstvima Centralne Azije?
— Vrlo dobro poznajem tržište Kosova, jer tamo radimo već mnogo godina. Iskreno, prvi put čujem za platu od 800 evra u Superligi, osim ako nije reč o sasvim mladom domaćem igraču sa stipendijskim ugovorom. U profesionalnom segmentu cifre su osetno veće. Čak i klubovi iz druge lige neretko nude više od tog minimuma. U Superligi raspon plata, naravno, zavisi od ambicija kluba i nivoa konkretnog fudbalera. U nekim klubovima vodeći igrači mogu da zarađuju i više od 10.000 evra mesečno. Istovremeno, pojedini klubovi iz Centralne Azije zaista raspolažu većim budžetima i mogu da nude veće plate. Ali evropsko tržište, uključujući i Kosovo, ostaje privlačno zbog sportske perspektive, stabilnosti takmičenja i mogućnosti da se kroz dobre nastupe napravi iskorak ka jačim evropskim ligama.
— Kurtalić i Dervišagić prešli su u maltešku Florijanu i brzo postali standardni igrači, a posebno se istakao Dervišagić. Da li su imali mogućnost da ostanu u Kirgistanu — recimo u Bishkek Cityju ili nekom drugom klubu?
— Posle polusezone u Kirgistanu, Kurtalić i Dervišagić dobili su veoma dobru i konkretnu ponudu od kluba koji je stabilno u vrhu malteškog fudbala. Mislim da su doneli pravu odluku i drago mi je što su prepoznali pravi trenutak za taj korak. O tome govore i njihova brza adaptacija i kvalitet igre koji pokazuju u novom klubu. Od njihovog dolaska ekipa je bez poraza i nalazi se na vrhu tabele. Obojica imaju važnu ulogu: Dervišagić kroz učinak u napadu, Kurtalić kroz pouzdanost u odbrani. Obojici ugovori važe do leta, kada se na Malti sezona završava. Posle ovakvih partija ne sumnjam da će interesovanje za njih biti ozbiljno. Ne isključujem ni mogućnost da produže saradnju sa Florijanom. Što se tiče Kirgistana, postojala je mogućnost da Bishkek City produži saradnju s njima kroz predviđene opcije, ali klub to nije iskoristio. Iskreno, ta odluka me je iznenadila. Da, imali su kvalitetnu polusezonu, ali bio sam uveren da još nisu pokazali ni maksimum i da bi ove sezone mogli da uđu među pet najboljih igrača Premijer lige Kirgistana. Osim toga, interesovanje za njih pokazivali su i drugi klubovi iz lige, ali je Florijana reagovala brzo i konkretno — i to je na kraju presudilo.
— Može li se malteška liga porediti sa prvenstvom Kirgistana? Koje je takmičenje po vašem mišljenju jače?
— Po mom mišljenju, malteška liga je trenutno nešto jača, posebno ako poredimo vodeće klubove dva prvenstva. Na Malti klubovi već godinama rade u stabilnijem i organizovanijem okruženju. Važan korak napred napravljen je povećanjem broja stranaca uz obavezno prisustvo domaćih igrača na terenu — otprilike po istom principu koji je Fudbalski savez Kirgistana uveo početkom 2025. godine. Na Malti već nekoliko godina važi pravilo po kojem u prijavi može da bude 14 stranaca, ali u startnoj postavi moraju da budu najmanje tri domaća igrača. Taj model pomogao je i razvoju domaćih fudbalera i ukupnom rastu nivoa lige. Danas malteški klubovi mogu ravnopravno da igraju sa mnogim veoma ozbiljnim timovima u regionu, i to dobro pokazuje koliko je prvenstvo napredovalo poslednjih godina.
— Na Malti su plate u proseku niže, ali klubovi poput Florijane bore se za titulu, a time i za Evropu. Koliko Liga šampiona ili Liga konferencije utiču na odluke igrača?
— U vodećim klubovima Malte plate ne moraju nužno biti niže, posebno ako je reč o ekipama iz vrha tabele i igračima koji imaju važnu ulogu. U većini konkurentnih klubova plate se kreću između 3.000 i 6.000 evra, a kod najboljih igrača mogu da budu i veće, uz ozbiljne bonuse. Posebno treba istaći evropska takmičenja. UEFA turniri donose klubovima ozbiljan novac i to se, naravno, odražava i na ugovore igrača. Za fudbalera mogućnost nastupa u Evropi često ima ogroman značaj — ne samo finansijski, nego i kao šansa da napravi sledeći korak u karijeri.
— Mogu li jedna ili dve jake utakmice u Evropi zaista da promene karijeru fudbalera? Ili je to više lep mit? Da li ste lično viđali takve slučajeve?
— Apsolutno mogu. Evropska takmičenja su jedan od glavnih izloga svetskog fudbala. Na tim utakmicama prisutan je veliki broj skauta i predstavnika klubova, i ponekad je jedan zaista snažan nastup dovoljan da igrač privuče pažnju. Posebno u kasnijim fazama turnira vidljivost fudbalera je veoma velika, i takvi mečevi mogu direktno da utiču na njegovu tržišnu vrednost i naredni transfer. U svojoj praksi više puta sam video slučajeve kada su jedna ili dve zaista dobre utakmice potpuno promenile karijerni put igrača.
— Koliko je adaptacija teška kada se igrač seli u novu sredinu? Ko se obično lakše prilagodi — Brazilci, Balkanci, neko treći? Da li je bilo slučajeva da igrači odu ne zbog fudbala, nego zbog svakodnevnog života?
— Adaptacija u velikoj meri zavisi od tržišta i sredine u koju fudbaler dolazi. Na primer, arapska tržišta zbog klime često više odgovaraju afričkim igračima, dok zemlje poput Indonezije i Tajlanda češće preferiraju Južnoamerikance — dobrim delom zbog lakšeg privikavanja. Centralna Azija se, sa svoje strane, pokazala kao veoma pogodna sredina za balkanske i evropske igrače. Ali svaki slučaj je individualan. Nekome je najvažniji društveni život, nekome uslovi svakodnevice, ishrana ili infrastruktura kluba. Zato je pre transfera izuzetno važno sprovesti detaljnu procenu i otvoreno razgovarati i sa igračem i sa klubom.
Pogled sa strane
— Sada već dobro poznajete Centralnu Aziju. Naš projekat posvećen je približavanju regiona i promociji fudbala, uključujući i veze sa Balkanom. Da li vidite sličnosti u mentalitetu i fudbalskoj kulturi ova dva regiona?
— Pre svega želim da pohvalim vaš projekat, jer je zaista važan za približavanje ova dva regiona. Između Balkana i Centralne Azije ima dosta sličnosti, iako, naravno, postoje i razlike. Na Balkanu je navijačka kultura mnogo razvijenija i emotivnija, dok je u Centralnoj Aziji taj segment još u fazi rasta. Ako govorimo o fudbalerima, i tamo i tamo postoji borbeni karakter, želja da se dokaže sopstvena vrednost i dobra tehnička osnova. Balkanski fudbal ima određenu prednost u sistemskom radu i taktičkoj disciplini, ali potencijal Centralne Azije je potpuno očigledan.
— Koje biste preporuke dali fudbalskim vlastima Kirgistana?
— Poslednjih godina kirgistanski fudbal napravio je vidljiv napredak, posebno kada je reč o infrastrukturi i organizaciji takmičenja. Moj glavni savet bio bi da se nastavi ulaganje u infrastrukturu i razvoj mladih igrača, jer je upravo to temelj dugoročnog uspeha. Posebno bih naglasio važnost edukacije trenera i razmene iskustava sa evropskim fudbalom. Savremeni trenažni procesi, dobra periodizacija i stalno usavršavanje stručnjaka ključni su faktori za dalji rast.
— Nedavno je reprezentaciju Kirgistana preuzeo čuveni hrvatski stručnjak Robert Prosinečki. Šta očekujete od tog imenovanja?
— Robert Prosinečki je veliko ime u svetskom fudbalu i, ako ga posmatramo kao igrača, njegova veličina nije upitna. On je jedan od retkih fudbalera koji su igrali za dva najveća kluba u Španiji — Real Madrid i Barcelonu. Takođe, ne treba zaboraviti da je Prosinečki proizvod jedne od najjačih fudbalskih škola na svetu, škole bivše Jugoslavije. Igrajući za Crvenu zvezdu, osvojio je Kup evropskih šampiona i interkontinentalnu titulu. U radu sa nacionalnim timovima stekao je značajno iskustvo vodeći reprezentacije Azerbejdžana, Bosne i Hercegovine i Crne Gore. U tom smislu ima ozbiljan fond znanja i iskustva. Ključno pitanje je koliko će uspeti da to znanje prenese na reprezentaciju Kirgistana. Kao menadžer, uvek gledam šire: važno je da reprezentacija ima kontinuitet, jasnu strategiju i sistem koji igračima obezbeđuje stabilnost i razvoj. Nadam se da će selektor pratiti tu liniju, realno proceniti mogućnosti kirgistanskih fudbalera i uspeti da dođe do potrebnog rezultata. Na kraju, sve se meri rezultatima, a vreme je najbolji pokazatelj da li je izbor bio ispravan.
— Bivši selektor Tadžikistana Petar Šegrt jednom je rekao da su Tadžici „srednjoazijski Hrvati“. Može li se onda reći da su Kirgizi „srednjoazijski Bosanci“?
— Zanimljivo poređenje i u određenoj meri mogu da razumem tu paralelu. Bosanci su poznati po karakteru, ponosu i unutrašnjoj snazi, posebno u sportu. Kada im prorade tvrdoglavost i motivacija, postaju veoma konkurentni. Sličnu energiju video sam i kod kirgistanskih igrača: imaju potencijal, radnu etiku i želju da napreduju. Uz pravilan razvoj i sistemski rad, sasvim su sposobni da naprave ozbiljan iskorak. Tako da da — rekao bih da se može povući i takva paralela: Kirgizi kao „srednjoazijski Bosanci“.
— Da li nudite igrače iz Centralne Azije evropskim klubovima? Koliko visoko uopšte ocenjujete potencijal ovog regiona?
— U našoj agenciji već imamo nekoliko igrača iz Centralne Azije i bez sumnje radimo na tome da im otvorimo vrata evropskog tržišta. Potencijal regiona nije sporan. Ono što mnogim fudbalerima još nedostaje jeste taktička pripremljenost, a upravo je to ključno za evropski fudbal. Osim toga, aktivno pratimo još nekoliko igrača i ne isključujem mogućnost da ćemo u budućnosti proširiti saradnju sa talentima iz ovog regiona.
— Koga smatrate najtalentovanijim fudbalerom Centralne Azije poslednjih godina? I možemo li uskoro da vidimo nova velika imena?
— Abdukodir Husanov danas je jedno od najupečatljivijih imena Centralne Azije, ako govorimo o trenutnoj fazi karijere i nivou na kojem igra. Ali u regionu postoje i drugi veoma talentovani fudbaleri koji mogu da dosegnu sličan nivo ili čak i više. Posebno bih izdvojio mladog igrača iz Kazahstana Dastana Satpajeva — mislim da u budućnosti može postati jedna od ključnih figura. Ako govorimo o Kirgistanu, osim Alykulova, koji već igra u inostranstvu, i u domaćoj ligi postoji nekoliko mladih igrača sa veoma ozbiljnim potencijalom.
— Da li ruski klubovi i dalje ozbiljno gledaju na Centralnu Aziju kao na izvor igrača?
— Što se tiče ruskog tržišta, po mom mišljenju ono će i dalje pokazivati interesovanje za igrače iz Centralne Azije. Ali glavni fokus će, rekao bih, ostati na mlađim fudbalerima — zbog lakše adaptacije i povoljnijih finansijskih uslova u poređenju sa evropskim igračima. Istovremeno, za iskusnije pozicije verujem da će potražnja za balkanskim fudbalerima takođe ostati prisutna — zahvaljujući njihovoj taktičkoj pripremljenosti i mentalnoj stabilnosti.
