U Uzbekistanu se otvara Centar islamske civilizacije — projekat koji pokušava da objedini čitavu istoriju zemlje u jedinstvenu narativnu liniju. Eurasia Football nije mogao da zaobiđe tako značajan događaj, pa je autor projekta i član Svetskog društva za proučavanje, očuvanje i popularizaciju kulturnog nasleđa Uzbekistana, Aleksandar Troicki, posetio Centar i pokušao da ga pročita iz jedne drugačije perspektive — iz ugla fudbala.

Kada posetilac uđe u Centar islamske civilizacije u Taškentu, vodi se kroz vremensku liniju poznatu za Uzbekistan: predislamski period, Prvu renesansu, doba Timurida, kanate, početak XX veka i savremenost. Kurani, rukopisi, minijature, arhitektura, „zlatno doba“ nauke i sala Treće renesanse — sve je pažljivo složeno u jedinstvenu priču.

Na prvi pogled, fudbal u toj priči nema svoje mesto.

Ali ako se postavka pogleda iz drugog ugla, pojavljuje se tiha veza — između istorije koja stoji u vitrini i igre koja živi na stadionima. Od Mahmuda Kašgarija i džadida do savremenog Uzbekistana i njegovog izlaska na svetsku fudbalsku scenu, izložba se može čitati kao nagoveštaj jedne duge, gotovo neočekivane linije.

„Tepik“: prvi dodir

U sali posvećenoj Prvoj renesansi — vremenu kada je Mavarannahar bio jedan od intelektualnih centara islamskog sveta — može se zamisliti jednostavan predmet: komadić olova umotan u vunu — ljanga. Pored njega — opis igre tepik iz „Divana lugat at-turk“ Mahmuda Kašgarija.

Kašgari u XI veku beleži kako dečaci nogama prebacuju ljangu jedni drugima. Da li je to fudbal? Verovatno ne u današnjem smislu. Istraživači su oprezni: to je igra u kojoj „stopala imaju funkciju reketa“.

Ali pokret je isti — kontrola lopte nogama, održavanje ritma, igra bez ruku. Iz današnje perspektive, Kašgarijev zapis može se čitati kao jedan od najranijih tragova nečega što će mnogo kasnije postati fudbal.

Osećaj tima

Ako se fokus pomeri sa tepika, vidi se šira slika. Srednjovekovna Evroazija bila je puna igara koje su imale ono što danas prepoznajemo u fudbalu: prostor, tim, cilj.

Na dvorovima Timurida igrao se čovgan, preteča pola. Na minijaturama iz XV i XVI veka jahači jure preko polja, pokušavajući da usmere loptu ka cilju.

U kupkariju je sve grublje: umesto lopte — lešina koze, umesto terena — otvoren prostor, umesto tribina — brda puna ljudi. Ipak, logika je ista: tim, borba, cilj.

Te igre nisu fudbal, ali ga podsećaju. Mogu se čitati kao njegovi daleki rođaci, dok je tepik bliži njegovoj uličnoj, svakodnevnoj verziji.

Džadidi: lopta je na vašoj strani

Početkom XX veka, u Kokandu, 1912. godine pojavljuje se Muskomanda — „muslimanski tim“. Mnogi je smatraju prvom lokalnom fudbalskom ekipom u regionu.

Tim igra protiv ruskih vojnih garnizona, koji su doneli fudbal u Centralnu Aziju. Vremenom, prema lokalnim izvorima, Kokanđani počinju da pobeđuju — pred sve većim brojem gledalaca.

Fudbal ovde postaje više od igre. Postaje gradski događaj.

U toj priči pojavljuje se i Obidžon Mahmudov — džadid, inženjer, izdavač. U nekim lokalnim zajednicama on se identifikuje kao verovatni osnivač Muskomande.

Možda to nije moguće dokazati do kraja. Ali sama veza je logična. Džadidi su želeli moderno društvo — obrazovano, urbano, otvoreno. Fudbal se u takav svet uklapa gotovo prirodno: kao igra koja okuplja ljude, stvara publiku i zajednicu.

Razvoj priče

U 1920-im godinama, ove ideje prelaze u sistem. Fajzula Hodžaev i generacija reformatora guraju modernizaciju, a sport postaje njen deo.

Osnivaju se klubovi, organizuju takmičenja, gradi se infrastruktura. U Buhari 1924. godine otvara se sportski kompleks gde se igraju zvanične utakmice.

Fudbal više nije novost. Postaje institucija.

„Pahtakor“

Fudbal u Uzbekistanu dobija i svoju emociju.

Klub Pahtakor postaje jedan od simbola zemlje. Šarof Rašidov lično podržava klub i prati njegove rezultate — pobede su pitanje prestiža.

A onda dolazi 1979. godina.

Avionska nesreća briše gotovo ceo tim. Ne sezonu. Ne generaciju. Tim.

To je trenutak koji ostaje. Ne samo u Uzbekistanu.

Danas, mnogi reprezentativci dolaze iz Pahtakorove akademije. Ali priča o klubu više nikada nije samo sportska — ona je deo kolektivnog sećanja.

Od izložbe do tribina

U toj perspektivi, fudbal se može čitati kao jezik savremenog Uzbekistana.

Zemlja danas ulaže u sport, reprezentacija napreduje, a predsednik Šavkat Mirzijojev otvoreno pokazuje interesovanje za fudbal.

Centar islamske civilizacije pokušava da pokaže kontinuitet — od prvih tekstova do savremenog društva.

Ako se ta linija pogleda kroz fudbal, ona izgleda ovako:

od tepika, preko konjičkih igara, Muskomande i Pahtakora — do stadiona, reprezentacije i Svetskog prvenstva.

Ne kao dokaz.

Ali kao način da se ta priča pročita.