Srpski trener Milan Milanović osvojio je Kup Tadžikistana sa Hudžandom, a važnu ulogu u stvaranju pobedničkog tima imao je fudbalski agent Ivan Josović. Nekadašnji igrač Kokanda i Metalurga iz Bekabada danas povezuje balkansko i centralnoazijsko tržište, a veruje da bi i srpski klubovi mogli mnogo više da profitiraju od saradnje sa ovim regionom.
U godini velikog jubileja, kada je proslavio pola veka postojanja, Hudžand je šesti put osvojio Kup Tadžikistana. Ekipa srpskog stručnjaka Milana Milanovića nije najbolje počela sezonu, ali je u njenom završnom delu pronašla pravi ritam. U finalu protiv Sardora slavila je sa 2:1, a golove za trofej postigli su Srbin Jovan Anđelković i Nigerijac Emanuel Garuba, koji je u Tadžikistan stigao iz pribojskog FAP-a.
Iza velikog dela letnjih i zimskih pojačanja stoji Ivan Josović, srpski fudbalski agent koji centralnoazijski fudbal poznaje i iz igračkih dana. Pet godina proveo je u Uzbekistanu, nastupajući za Kokand 1912 i Metalurg iz Bekabada, a danas sarađuje sa klubovima širom regiona.
U razgovoru za Eurasia Football Josović otkriva kako je nastajao tim Hudžanda, govori o uspehu Milana Milanovića, statusu srpskih igrača u Uzbekistanu i Kazahstanu, usponu kirgistanskog fudbala i mogućnosti da Srbija postane važna stanica na putu mladih igrača iz Centralne Azije ka evropskim ligama.
Milanović je pokazao koliko vredi
— Ivane, čestitamo na osvajanju Kupa Tadžikistana. Hudžand je do trofeja stigao u godini svog 50. rođendana, a vi ste imali važnu ulogu u formiranju ekipe. Koliko vam znači ovaj uspeh?
— Hvala vam. Za mene je to posebno zadovoljstvo, jer sam učestvovao u dolasku Milana Milanovića i velikog broja stranih igrača. Kada su upravo Anđelković i Garuba postigli golove u finalu, naravno da sam bio srećan. Međutim, trofej pripada pre svega fudbalerima, stručnom štabu, klubu i navijačima. Osvojiti Kup u godini tako velikog jubileja mnogo znači ljudima u Hudžandu. Drago mi je što sam i ja dao doprinos tome.
— Ovo je, koliko znamo, vaš prvi ozbiljniji projekat u kojem ste učestvovali u formiranju većeg dela tima, a ne samo u pojedinačnim transferima?
— Tako je. Posebno bih istakao Faruha Marofijeva, sa kojim sam blisko sarađivao tokom sastavljanja ekipe. On je odlično poznavao domaće igrače, situaciju u klubu i tamošnje prvenstvo. Razgovarali smo o potrebnim pojačanjima, treneru i pozicijama koje bi trebalo pokriti. Faruh je odradio veliki posao i smatram da njegov doprinos treba posebno pomenuti, iako je kasnije napustio Hudžand.
Za mene je čitav projekat predstavljao važno iskustvo. Nije isto kada igraču pronađete novi klub i kada učestvujete u stvaranju ekipe koja ima konkretnu sportsku ambiciju. U drugom slučaju morate da razmišljate mnogo šire — o trenerovoj ideji, karakterima igrača i tome kako će svi zajedno funkcionisati.
— Početak sezone nije nagoveštavao osvajanje trofeja. Hudžand je dosta menjao tim, a rezultati nisu odmah došli. Šta se promenilo?
— Kada dovedete novog trenera i nekoliko stranih fudbalera, morate da računate na period prilagođavanja. Igračima je potrebno vreme da se upoznaju, razumeju zahteve stručnog štaba i naviknu na novo prvenstvo. Nije realno očekivati da odmah sve funkcioniše kako treba.
Mislim da se upravo u tom periodu videlo koliko je Milanović dobar trener. Ostao je dosledan svom radu i uspeo da izvuče najbolje iz ekipe. Kako je sezona odmicala, igrači su postajali sigurniji, a rezultati sve bolji. Zahvalan sam i rukovodstvu Hudžanda na poverenju. Klub je u jubilarnoj godini imao ozbiljne ambicije i drago mi je što smo uspeli da ispunimo jedan od najvažnijih ciljeva.
— Milanović je u avgustu i oktobru proglašen za najboljeg trenera meseca u Tadžikistanu. Potom je osvojio Kup. Koliko je njegova uloga bila značajna?
— Presudna. Agent može da predloži kvalitetne igrače, ali trener od njih mora da napravi tim. Milan je pokazao svoje znanje i iskustvo. Odlično razume fudbal, zna da radi sa različitim karakterima i ume da uspostavi pravi odnos sa igračima. Kod njega nije presudno da li je neko Srbin ili Tadžikistanac, već kako radi i šta pruža ekipi.
Dva priznanja za trenera meseca i osvajanje Kupa najbolja su potvrda onoga što je uradio. Veoma mi je drago zbog njega, jer znam koliko je truda uložio u ovaj projekat.
— Koje ste transfere lično realizovali?
— Učestvovao sam u dolasku Petra Gigića, Jovana Anđelkovića, Nikole Eskića, Darka Isailovića, golmana Stefana Ilića i Emanuela Garube. Takođe sam organizovao dolazak Milana Milanovića. Sa trenerom sam stalno razgovarao o kandidatima i o tome kakav profil igrača mu je potreban. Dobro poznajem srpsko tržište, ali nikada nije dovoljno da neko samo ima dobar CV. Važno je da odgovara sistemu igre i da bude spreman da se prilagodi novoj sredini.
Milan je, naravno, donosio konačne sportske odluke. U takvim projektima najvažnije je međusobno poverenje. Rezultat koji smo ostvarili pokazuje da smo dosta toga uradili kako treba.
— Petar Gigić je posle Hudžanda završio u Napretku, koji pokušava da se vrati u Superligu. Koliko mu je značila epizoda u Tadžikistanu?
— Petar je i pre toga imao veliko međunarodno iskustvo. Igrao je u Srbiji, Mađarskoj, Turskoj i Grčkoj, a verujem da mu je i boravak u Hudžandu koristio. Radio je sa Milanovićem, upoznao drugačiji fudbal i stekao nova iskustva. Ne mora svaki inostrani angažman da traje nekoliko godina da bi bio koristan.
Sada je u Napretku, velikom klubu koji ima ambiciju da se vrati u elitu. Prva liga Srbije je veoma zahtevna i povratak neće biti jednostavan, ali mislim da Gigić ima kvalitet da pomogne Kruševljanima.
— Posebna priča je Garuba. Nigerijac je došao iz FAP-a, a u finalu Kupa postigao pobednički gol.
— Ispalo je baš lepo, zar ne? (smeh) Ali nisam slučajno verovao u njega. Ima brzinu, snagu i sposobnost da sam napravi problem protivničkoj odbrani. Znao sam šta može da pruži, jer sam imao priliku da ga pratim u Srbiji.
Naravno da mi je drago kada igrač kojeg sam preporučio postigne odlučujući gol, ali ne treba zaboraviti ni Anđelkovića, koji je takođe bio strelac, niti ostatak tima. Garuba ima potencijal da napravi još bolju karijeru. Najvažnije je da nastavi da radi i da se ne zadovolji jednim trofejem.
— Milanović je ranije radio u Irtišu i Tobolu. Da li bi posle uspeha u Hudžandu mogao ponovo da dobije ponudu iz Kazahstana?
— Milan ima UEFA Pro licencu, ogromno iskustvo i dobro poznaje kazahstansko prvenstvo. Zato me ne bi iznenadilo da se neki tamošnji klub zainteresuje za njega. Svakako bismo razmotrili dobru ponudu ako se pojavi, i to ne samo iz Kazahstana. Veoma zanimljivo tržište postaje i Kirgistan, gde se sve više ulaže u fudbal.
Ipak, moram da naglasim da je Milanović trenutno trener Hudžanda. Klub ima svoje obaveze, a očekuje ga i međunarodno takmičenje. Zato je sada najvažnije ono što radi sa ekipom.
— Nikola Lazarević je 2016. godine sa Istiklolom osvojio duplu krunu. Deset godina kasnije Milanović je doneo Kup Hudžandu. Otvaraju li takvi uspesi vrata srpskim stručnjacima?
— Sigurno. Lazarević je ostavio ozbiljan trag u tadžikistanskom fudbalu, a sada je i Milanović ostvario veliki rezultat. To je dobro za ugled naših trenera. Međutim, ne treba dovoditi stručnjaka samo zato što je Srbin. Klub mora da pronađe čoveka koji odgovara njegovoj filozofiji i mogućnostima. Hudžand je dobar primer koliko može da se postigne kada trener, igrači i ljudi koji vode projekat imaju zajednički cilj.
— Hudžand je osvajanjem Kupa izborio nastup u AFC Čelendž ligi, dok su Istiklol i Regar ove sezone završili međunarodne nastupe već u grupi. Koliko su klubovi iz Tadžikistana spremni za azijsku konkurenciju?
— Međunarodna takmičenja su posebna priča. U prvenstvu imate vremena da ispravite greške, dok u kratkoj grupnoj fazi jedna loša utakmica može skupo da vas košta. Nastupi Istiklola i Regara pokazuju da tadžikistanski klubovi moraju još da napreduju, ali nikako ne mislim da njihovo prvenstvo treba potcenjivati.
Hudžand će imati vremena da se pripremi. Milanović dobro zna šta je potrebno za utakmice na međunarodnom nivou, a sigurno će biti važno i pitanje igračkog kadra. Tadžikistan ima profesionalne klubove, tradiciju i talentovane fudbalere. Za mene je to tržište na kojem i dalje vidim mnogo prostora za saradnju.
Dragan Ćeran je u Uzbekistanu postavio standard koji je teško dostići
— Proveli ste pet godina u Uzbekistanu, igrajući za Kokand 1912 i Metalurg iz Bekabada. Po čemu pamtite to prvenstvo?
— Pre svega po ljudima i odnosu prema fudbalu. To sam osetio već u Kokandu. Navijači odlično poznaju svoj klub, prate igrače i veoma emotivno doživljavaju rezultate. U Uzbekistanu sam stekao mnogo prijatelja i imam uspomene koje će mi ostati za ceo život.
Ali treba reći da njihova Superliga nije nimalo lako takmičenje. Domaći fudbaleri su tehnički veoma dobri, vole da igraju sa loptom i da kombinuju. Ako neko iz Srbije misli da će tamo automatski biti među najboljima samo zato što je stranac, brzo će shvatiti da je pogrešio.
— Dragan Ćeran je u Uzbekistanu postao legenda. Šest puta je bio najbolji strelac prvenstva. Koliko je njegov uspeh značio drugim srpskim fudbalerima?
— Mnogo. Dragan nije imao samo jednu ili dve dobre sezone, već je godinama bio među najboljima. Postizao je golove, osvajao trofeje i stekao ogromno poštovanje. Time je mnogo uradio i za reputaciju srpskih fudbalera.
Postoji, doduše, i druga strana takvog uspeha. Kada u Uzbekistan stigne novi srpski napadač, od njega se ponekad odmah očekuje da bude novi Ćeran. A to je izuzetno teško. Zato ne volim kada se čitava njegova karijera posmatra kroz poslednji period u Andižanu. Ono što je prethodno uradio ne može da se izbriše. Dragan je već upisan u istoriju uzbekistanskog fudbala.
— U tamošnjoj ligi igrali su Filip Rajevac, Slavko Lukić, Filip Stamenković, Jovan Đokić… Koga biste posebno izdvojili?
— Teško je izabrati jednog, ali pomenuo bih Jovana Đokića. Veoma kvalitetan igrač i pravi profesionalac. Možda nije imao publicitet kao Ćeran, jer golgeteri po pravilu privlače najviše pažnje, ali ljudi koji poznaju fudbal znaju koliko je Jovan dobar.
Mi Srbi smo se međusobno pomagali, naročito kada bi neko tek došao u Uzbekistan. Ipak, nisam želeo da živim samo u društvu stranaca. Imao sam odlične odnose sa domaćim fudbalerima. Smatram da igrač koji ode u drugu zemlju mora da poštuje njene ljude, kulturu i fudbal. Bez toga je teško da zaista postane deo kluba.
— Uzbekistan je ove godine debitovao na Svetskom prvenstvu, ali je izgubio od Kolumbije, Portugalije i DR Konga, uz gol-razliku 2:11. Šta su pokazala ta tri meča?
— Najpre treba čestitati Uzbekistanu na istorijskom plasmanu. Znam koliko se tamo čekalo da reprezentacija konačno ode na Svetsko prvenstvo. Taj uspeh ne mogu da izbrišu tri poraza, koliko god rezultati bili razočaravajući.
Sa druge strane, Mundijal je pokazao razliku između azijskih kvalifikacija i najvišeg svetskog nivoa. Protiv Kolumbije i Portugalije videlo se koliko je važna brzina donošenja odluka. Na takvim utakmicama svaka greška može odmah da bude kažnjena. Uzbekistan sada ima iskustvo na kojem može da gradi budućnost. Sledeći cilj trebalo bi da bude ne samo novi plasman na Svetsko prvenstvo, nego i bolji rezultati na samom turniru.
— Abdukodir Husanov igra za Mančester siti, Eldor Šomurodov godinama ima međunarodno iskustvo, tu je i Abosbek Fajzulajev. Da li je Uzbekistanu potrebno više fudbalera u evropskim ligama?
— Apsolutno. Pogledajte Husanova. On svakodnevno trenira i igra u okruženju u kojem su zahtevi na najvišem nivou. To iskustvo ne možete potpuno da nadoknadite nastupima u domaćem prvenstvu, ma koliko ono bilo kvalitetno.
Uzbekistan ima talentovane igrače, ali za ozbiljan rezultat na Svetskom prvenstvu potrebna je mnogo šira grupa fudbalera naviknutih na međunarodnu konkurenciju. Zato bi bilo dobro da više mladih igrača ode u Evropu. Mislim da Srbija može da bude jedna od sredina u kojima će dobiti priliku da napreduju.
— Ni uzbekistanski klubovi nemaju mnogo razloga za zadovoljstvo rezultatima u Aziji. Pahtakor je kod kuće izgubio od Al Nasra sa 6:2, dok je Neftči ostao bez pobede protiv iranskog Traktora u nadoknadi vremena.
— Protivnici su veoma ozbiljni. Al Nasr i bez Kristijana Ronalda ima igrače ogromnog kvaliteta, ali šest primljenih golova kod kuće svakako je previše za klub sa tradicijom Pahtakora. Neftči je, sa druge strane, pokazao da može ravnopravno da igra protiv snažnog iranskog tima. Bio je blizu pobede, ali je primio gol u samoj završnici.
Zanimljivo je da su oba pogotka Neftčija postigli igrači sa Balkana, Hrvat Stipe Perica i Crnogorac Vladimir Jovović. Drago mi je kada naši igrači iz regiona uspevaju u inostranstvu, ali njihov pasoš sam po sebi nije garancija kvaliteta. Bitno je da odgovaraju timu. Što se uzbekistanskih klubova tiče, mislim da moraju da podignu nivo organizacije igre i koncentracije. U međunarodnim utakmicama se svaka slabost mnogo brže vidi.
— Nemanja Čalasan je za naš portal rekao da u Uzbekistanu ima više fudbala, a u Kazahstanu više borbe. Delite li njegovo mišljenje?
— Razumem na šta je mislio. Uzbekistanski igrači vole kombinatoriku, kratke pasove i igru sa loptom. U Kazahstanu je naglašeniji fizički aspekt, dueli i intenzitet, a veliki uticaj imaju i kvalitetni strani fudbaleri.
Ipak, ne bih rekao da je jedna liga definitivno bolja. Obe imaju prednosti i mnogo zavisi od kluba. Meni je uzbekistanski stil posebno blizak, ali to ne znači da potcenjujem kazahstanski fudbal.
— Petra Mićina ste svojevremeno uporedili sa Draganom Ćeranom. Nije li to preveliko breme za mladog igrača?
— Možda je poređenje zvučalo previše ambiciozno, ali nisam tvrdio da će Petar ponoviti Ćeranove rezultate. Govorio sam o njegovim kvalitetima. Mićin je tehnički dobar, razume igru i ume da pronađe rešenja koja drugi igrači ne vide.
Verujem da može da uspe u Uzbekistanu. Ipak, svakom strancu treba vremena za prilagođavanje. Nema smisla donositi konačne zaključke posle nekoliko utakmica. Mnogo je važnije kako igrač izgleda tokom čitave sezone.
Nani, Mozes, Ordec… Kazahstan privlači ozbiljna imena
— Kazahstan je odavno važno tržište za srpske fudbalere. Šta ga čini toliko privlačnim?
— Tamo postoje ozbiljni klubovi, dobri finansijski uslovi i kvalitetno prvenstvo. Naši igrači su godinama ostavljali dobar utisak. Setite se Žarka Markovića ili Zorana Tošića, a sada je zanimljivo pratiti Uroša Milovanovića.
Ali kvalitet tamošnjih stranaca daleko prevazilazi srpsku koloniju. Nani, bivši igrač Mančester junajteda, ove godine je nastupao za Aktobe, koji je napustio krajem oktobra. Viktor Mozes, nekadašnji fudbaler Čelsija, potpisao je za Kajsar, dok Ivan Ordec igra u Aktobeu. Ordabasi je nedavno doveo ukrajinskog reprezentativca Oleksija Huculjaka. Tu su i kvalitetni igrači iz Brazila, Norveške i drugih zemalja, a veoma zanimljiv tim ima Kajrat. Kada pogledate takva imena, jasno je zašto je Kazahstan interesantan igračima i agentima.
— Kajrat ove jeseni igra Ligu konferencije. Rezultati nisu sjajni, ali je nedavno osvojio bod protiv Atalante u Bergamu. Koliko kazahstanski klubovi danas mogu u Evropi?
— Mislim da prema Kajratu treba biti pošten. Prošle sezone je prošao kvalifikacije za Ligu šampiona, izbacio Olimpiju iz Ljubljane, Slovan iz Bratislave i Seltik. To ne može da uradi ekipa bez ozbiljnog kvaliteta. Da je tada igrao Ligu konferencije umesto Lige šampiona, verujem da je mogao veoma daleko da dogura.
Naravno, sada ima i lošijih rezultata. Međutim, osvojiti bod na gostovanju Atalanti nije mala stvar. Takve utakmice pokazuju da kazahstanski klubovi mogu da budu konkurentni, ali i koliko je teško održavati isti nivo tokom čitave evropske sezone.
— Sve je više i kazahstanskih igrača u ozbiljnim evropskim klubovima. Dastan Satpajev je potpisao za Čelsi i otišao na pozajmicu u Barnli, Islam Česnokov igrao je u Škotskoj, a evropski skauti prate Žasulana Amira.
— To je možda i najvažniji pokazatelj razvoja tamošnjeg fudbala. Nije dovoljno dovesti Nanija ili Mozesa, koliko god takva imena značila za promociju prvenstva. Potrebno je i da domaći igrači dobiju priliku da napreduju i da se prodaju u jače lige.
Satpajev je napravio veliki korak odlaskom u Englesku. Česnokov je sa Hartsom bio vicešampion Škotske, a potom je karijeru nastavio u ruskim Krilima Sovjetov. Interesovanje evropskih skauta za Žasulana Amira takođe pokazuje da se talenti iz Kazahstana sve ozbiljnije prate. Videćemo kako će se njegova karijera razvijati, ali potencijal svakako postoji. Ako Kazahstan nastavi da ulaže u mlade igrače i daje im prostor, biće još takvih transfera.
— Da danas birate između kazahstanskog i uzbekistanskog kluba za nekog srpskog igrača, kome biste dali prednost?
— Uvek bih prvo pogledao konkretne klubove. Važni su trener, ambicije, finansije i mogućnost da fudbaler redovno igra. Uzbekistan je za mene posebna priča, jer sam tamo proveo pet godina i stekao mnogo prijatelja. Sa druge strane, Kazahstan ima veliku prednost što njegovi klubovi igraju evropska takmičenja.
Rekao bih da su ta dva prvenstva približnog kvaliteta. Mislim da bi se Kajrat i Ordabasi borili za titulu u Uzbekistanu, a Neftči i Pahtakor bili ozbiljni kandidati za šampionski pehar u Kazahstanu. Takva poređenja su, naravno, hipotetička, ali dobro pokazuju koliko su se obe lige razvile.
Kirgistan postaje zanimljiv i srpskim agentima
— Sve više igrača sa Balkana odlazi u Kirgistan. Da li je to tržište i u vašim planovima?
— Jeste. Pratim njihovo prvenstvo i vidim da se pojavljuju novi projekti, da klubovi dovode strance i da raste konkurencija. Još ga ne poznajem toliko dobro kao Uzbekistan ili Tadžikistan, ali baš zato želim da mu se više posvetim. Za agenta je zanimljivo da radi u ligi koja se razvija, gde klubovi traže kvalitetne igrače i trenere i gde se otvaraju nove mogućnosti.
— Bosanskohercegovački agent Amil Šukalo rekao nam je da je u kirgistanske klubove doveo više od dvadeset fudbalera sa Balkana. Ima li prostora i za druge agente?
— Naravno. Ako kolege uspešno rade tamo, to znači da postoji tržište. Ne plašim se konkurencije. Više mi znači da napravim dva ili tri dobra transfera nego deset posle kojih će se igrači brzo vratiti kući. U Hudžandu sam se još jednom uverio koliko je važan pravilan izbor fudbalera. Kada igrač zaista odgovara klubu, zadovoljne su obe strane, a to je najbolja preporuka za budući posao.
— Šukalo je Kirgistance nazvao „centralnoazijskim Bosancima“. Mogu li onda Uzbekistanci da budu „centralnoazijski Srbi“?
— Zašto da ne? (smeh) Postoje određene sličnosti, posebno kada govorimo o tehnici i ljubavi prema kombinatornoj igri. I Srbi i Uzbekistanci vole da imaju loptu, da traže rešenja kroz pas i da igraju kreativno. Ipak, Uzbekistan ima svoj fudbalski identitet i ne treba da kopira nikoga.
Što se Kirgistana tiče, tokom igračkih dana u Uzbekistanu susretao sam se sa Kimijem Merkom, Odilom Abdurahmanovim i Džoelom Kožoom. To su veoma kvalitetni igrači i ozbiljni profesionalci. Voleo bih da u budućnosti bolje upoznam i ostale fudbalere iz te zemlje.
„Srbija može da bude odskočna daska za mlade Uzbekistance“
— Milanović nam je nedavno rekao da su srpski fudbaleri nekada prvo stasavali u domaćem prvenstvu, pa odlazili u zapadnu Evropu. Danas mnogi mnogo ranije biraju Centralnu Aziju. Zašto?
— Fudbalsko tržište se dosta promenilo. Danas ni dobrom srpskom igraču nije jednostavno da dobije kvalitetnu ponudu iz zapadne Evrope. Istovremeno, klubovi u Uzbekistanu i Kazahstanu nude dobre uslove i ozbiljne sportske izazove. Tadžikistan je takođe interesantan, a Kirgistan sve više napreduje.
Srbima više ne morate objašnjavati gde je Centralna Azija. Mnogi naši fudbaleri su već igrali tamo, a drugi poznaju nekoga ko je prošao kroz ta prvenstva. Znaju kakvi su uslovi, koliko se ulaže i šta mogu da očekuju. Zato odlazak u Centralnu Aziju više nije nikakva egzotika, već sasvim normalna opcija za nastavak karijere.
— Ali transferi postoje i u suprotnom smeru. Husniddin Gafurov je godinama igrao za Javor i Mladost, a poslednjih sezona u Srbiji smo gledali i Amirbeka Saidova i Abubakira Mujdinova.
— Husniddina poznajem veoma dobro, jer smo čak igrali zajedno u Srbiji. Proveo je nekoliko godina u našem fudbalu i bio važan igrač svojih ekipa. Kada sam kasnije stigao u Uzbekistan, mnogo mi je pomogao da se snađem. Bilo je lepo da se ponovo sretnemo, ovog puta u njegovoj zemlji.
U međuvremenu su stigli i drugi igrači. Amirbek Saidov je nastupao za Jedinstvo sa Uba, a Abubakir Mujdinov za Trajal iz Kruševca. Mujdinov je, recimo, postigao dva gola u pobedi Trajala nad Napretkom od 3:0 u Kupu Srbije. Dakle, ovaj put već postoji. Ideja nije nova, ali bi trebalo da postane mnogo šira i da takvi transferi ne budu samo povremeni izuzeci.
— U oktobru je u Radnik iz Surdulice stigao Otabek Šukurov, reprezentativac Uzbekistana i učesnik Svetskog prvenstva. Može li njegov dolazak da otvori vrata drugim igračima?
— Mislim da može. Šukurov ima veliko iskustvo, igrao je na Svetskom prvenstvu i jedan je od poznatih fudbalera svoje reprezentacije. Njegov dolazak pokazuje da klubovi iz Srbije mogu da pronađu ozbiljna pojačanja i na centralnoazijskom tržištu.
Naravno, jedan transfer neće promeniti celu sliku. Ali ako se dobro pokaže, sigurno može da poveća interesovanje za igrače iz Uzbekistana. Voleo bih da srpski klubovi na Centralnu Aziju ne gledaju kao na neko neobično tržište. Tamo ima dobrih igrača, i to ne samo u Uzbekistanu.
— Da li i sami planirate da počnete da dovodite igrače iz Centralne Azije u Srbiju?
— Već radim na tome. Razgovaram sa ljudima iz srpskih klubova, pratim njihove potrebe i razmatram mogućnosti. Uzbekistan mi je posebno blizak, jer dobro poznajem tamošnje fudbalere, ali zanimaju me i igrači iz Kazahstana, Tadžikistana i Kirgistana.
Želeo bih da naši klubovi redovno prate ta prvenstva, da njihovi skauti gledaju utakmice i da postoji stalna komunikacija. Ne da se jedan transfer dogodi svakih nekoliko godina, već da fudbaleri iz Centralne Azije budu mnogo prisutniji u Srbiji. Voleo bih da ih gledamo u različitim klubovima i na različitim pozicijama, a da njihov dolazak više ne bude iznenađenje.
— Međutim, Nemanja Čalasan je upozorio na jedan problem: dobri domaći igrači u Uzbekistanu mogu odlično da zarade. Zašto bi onda neko došao u Srbiju za manji novac?
— Sve zavisi od toga šta želi od karijere. Ako je zadovoljan ugovorom i položajem u svom klubu, potpuno razumem da neće želeti da ode. Ali ako mladi fudbaler sanja o igranju u nekoj od najjačih evropskih liga, ponekad mora da prihvati finansijski skromniji korak kako bi napredovao.
Srbija je dobra sredina za razvoj. Naše klubove redovno prate evropski skauti, a mnogi igrači odavde odlaze u jače lige. Naravno, niko ne može da garantuje transfer u Bundesligu ili Seriju A. Ipak, uz pravi izbor kluba, redovnu minutažu i dobar rad mogućnosti su velike.
— Imate li već konkretna imena?
— Imam određene ideje, pratim igrače i razgovaram sa potencijalnim partnerima, ali za sada ne bih otkrivao imena. Najvažnije mi je da transfer ima smisla za fudbalera. Nema koristi od toga da nekoga dovedete u Evropu samo da biste mogli da kažete da ste realizovali posao.
Ove godine smo sa Hudžandom ostvarili lep rezultat i osvojili važan trofej. Voleo bih da nastavimo da razvijamo saradnju sa centralnoazijskim klubovima, ali i da je proširimo u suprotnom smeru. U Uzbekistanu imam mnogo prijatelja, sa interesovanjem pratim Kazahstan i vidim potencijal u Kirgistanu i Tadžikistanu. Nadam se da ćemo za nekoliko godina u srpskim klubovima redovno gledati mnogo više fudbalera iz tih zemalja — ne jednog ili dvojicu, već čitavu grupu igrača koji mogu da ostave trag u našem prvenstvu.