Hrvatski trener Ante Miše 2019. godine preuzeo je reprezentaciju Turkmenistana i ušao u jedan od najzatvorenijih fudbalskih ambijenata u Aziji. Bio je prvi selektor te zemlje koji nije stigao iz postsovjetskog prostora.
Turkmenistanski fudbal teško je vidljiv spolja. Prenosa domaće lige gotovo da nema, stranaca u klubovima skoro da nema, a lokalni igrači retko dobijaju priliku da ih neko vidi van zemlje. Ipak, Miše je sa Turkmenistanom pobedio Severnu Koreju u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo i ostao u igri za narednu rundu, sve dok pandemija koronavirusa nije prekinula taj ciklus.
U razgovoru za Eurasia Football Miše govori o dolasku u Turkmenistan, radu u zatvorenom fudbalskom okruženju, Ruslanu Mingazovu, igračima iz Centralne Azije, ali i o tome zašto se balkanski treneri dobro snalaze u Aziji.
Pre trenerske karijere Miše je imao ozbiljan igrački put. Nastupao je za Hajduk i Vitese, odigrao sedam utakmica za reprezentaciju Hrvatske i delio teren sa igračima zlatne hrvatske generacije — Davorom Šukerom, Zvonimirom Bobanom i Robertom Prosinečkim.
— Imali ste ozbiljnu igračku karijeru i delili teren sa velikim igračima, i u klubovima i u reprezentaciji. Koliko vam je to iskustvo pomoglo kada ste ušli u trenerski posao?
— Mnogo mi je pomoglo. Priprema za utakmice, razgovori o taktici, analiza mečeva posle utakmica — sve je to bio početak mog trenerskog života. Prelazak u trenerski posao zapravo je počeo tokom moje poslednje dve igračke godine.
— Kao trener ste rano prošli jak balkanski put — od Hajduka do Zrinjskog, a radili ste i u stručnom štabu reprezentacije Hrvatske uz Antu Čačića. Koliko vam je to značilo kada ste otišli u potpuno drugačiji fudbal?
— Počeo sam u trećoj ligi, imao dve uspešne godine, zatim jednu sezonu u drugoj ligi, a onda sam postao pomoćni trener u Hajduku. Posle samo četiri meseca preuzeo sam ekipu. Dobro sam počeo i uradio odličan posao. Uspevao sam da vodim svlačionicu u kojoj je bilo mnogo jakih igrača.
— Rad u reprezentaciji Hrvatske sa Antom Čačićem tada je bio vrhunac moje trenerske karijere. Od njega sam naučio koliko je važno zadržati koncentraciju kroz svaku utakmicu. Sa njim je bilo lako raditi, a igrači to vole. To je veoma važno kada vodite reprezentaciju kakva je Hrvatska.
— Radili ste i u Zrinjskom. Bilo je nekoliko poraza u nizu, ali situacija nije bila tako loša kako je možda izgledala spolja. Kako danas gledate na taj period?
— U Zrinjskom mi je uprava postavila jedan cilj — da obezbedim šest evropskih utakmica. To sam uradio. Mislim da smo imali šansu da prođemo dalje.
— Vaš dolazak na mesto selektora Turkmenistana izgledao je neobično. Postali ste prvi selektor te reprezentacije koji nije došao iz postsovjetskog prostora. Kako je sve počelo?
— Pre svega, bio sam ponosan što sam postao prvi strani trener fudbalske reprezentacije Turkmenistana. Sve se dogodilo veoma brzo. Generalni sekretar i rukovodstvo Fudbalske federacije Turkmenistana došli su u Zagreb na sastanak u HNS. Mesec dana kasnije moju kandidaturu odobrio je predsednik Gurbanguli Berdimuhamedov. Posle toga Federacija mi je poslala avionske karte i otišao sam u novi izazov u Turkmenistanu. HNS je tada mnogo pomogao.
— Ko je uspostavio prvi kontakt?
— Genadij Hristoforidi iz FA Playsporta bio je čovek koji je uspostavio prvi kontakt i uradio sve da do tog dolaska dođe. Bio sam iznenađen i video sam to kao veliku priliku i korak napred u trenerskoj karijeri.
— Šta vam je bilo najteže kada ste stigli u Turkmenistan?
— Početak je bio težak. Nisam govorio ruski, a komunikacija je izuzetno važna. Mom pomoćniku Sandru Tomiću i meni bilo je potrebno vreme da shvatimo kako funkcioniše Federacija, kako su organizovane stvari, kakav je kvalitet igrača i kakva je infrastruktura.
— Tada ste govorili da želite da doprinesete ne samo reprezentaciji, već i razvoju turkmenistanskog fudbala. Šta je bio glavni problem?
— U sportu je ključna stvar vreme. Upravo vam je vreme najpotrebnije ako želite da napravite ozbiljne promene. Za pravi napredak potreban je rad u kontinuitetu. Nažalost, moje vreme bilo je ograničeno, a onda je došao koronavirus — izazov koji niko nije mogao da predvidi.
— Turkmenistan je pod vama brzo napredovao u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 2022. Šta se promenilo?
— Igrači su bili dobri i imali su potencijal, ali najviše im je nedostajalo samopouzdanje. Dobili su ga od mene i Sandra. Prijateljska utakmica protiv Ugande mnogo nam je pomogla. Odigrali smo nerešeno i igrači su počeli da veruju u mene i u moju fudbalsku ideju.
— Pobeda nad Severnom Korejom bila je veliki rezultat, iako je kasnije poništena. Kako pamtite taj meč?
— To je bila naša najbolja utakmica. Fantastična partija pred 30.000 navijača. Igrali smo kao jedan tim — u odbrani, na sredini i u napadu. Imali smo veliku šansu da prođemo u narednu rundu, ali je koronavirus sve uništio.
— Kako se završila vaša priča u Turkmenistanu?
— Napustio sam Turkmenistan 20. marta 2020. godine. Tada je, kao i mnoge druge zemlje, Turkmenistan zatvorio granice zbog pandemije. Ugovor mi je isticao, a razgovarali smo o produžetku jer je Federacija bila zadovoljna mojim radom. Nažalost, COVID-19 je promenio sve planove.
— Ipak, rastali smo se u dobrim i prijateljskim odnosima. Imam topla osećanja prema Turkmenistanu i ljudima sa kojima sam tamo radio. Stekao sam mnogo prijatelja i ostali smo u kontaktu.
— Ruslan Mingazov nije bio pozvan za nedavnu utakmicu Turkmenistana protiv Tajlanda u kvalifikacijama za Kup Azije. Koliko je on važan za reprezentaciju?
— Iskreno, nisam ni znao da li još igra. Sećam ga se kao igrača dobrog u driblingu, sa odličnim udarcem i veoma opasnog iz slobodnih udaraca. Zašto nije pozvan? Ako nije povređen, mogao bi mnogo da pomogne.
— Kako biste opisali turkmenistanskog fudbalera? Šta ima, a šta mu nedostaje?
— Turkmenistanski fudbaler je fizički dobro razvijen, tehnički solidan — mada bi moglo bolje — uvek motivisan i spreman za borbu. Slabe tačke su radna etika i disciplina.
— Turkmenistanski klubovi su imali zapažene rezultate u Aziji, iako je liga prilično zatvorena. Domaći fudbal se teško prati spolja, prenosa je malo, stranih igrača skoro da nema. Kako fudbal može da raste u takvim uslovima?
— Klubovi iz Turkmenistana koji igraju azijska takmičenja dobijaju priliku da se mere sa stranim ekipama. Tako raste nivo fudbala u zemlji.
— Mogu li redovni prenosi i strani igrači da otvore turkmenistanski fudbal i podignu ga na viši nivo?
— Apsolutno. Prenosi i strani igrači podigli bi nivo turkmenistanskog fudbala. Potencijal turkmenistanskih fudbalera je ogroman, ali njihov kvalitet mora da se vidi i van zemlje — kroz utakmice koje se prikazuju, ali i kroz strane igrače i trenere koji bi radili sa njima u klubovima i mogli da ih preporuče dalje.
— Koji su turkmenistanski igrači na vas ostavili najjači utisak?
— Pre svega Arslanmurat Amanov, Altimirat Anadurdiyev, Mekan Saparov i Serdar Geldiyev. To su bili važni igrači moje reprezentacije. Nikada nisam imao priliku da nekog od Turkmenistanaca dovedem u klubove u kojima sam kasnije radio, iako sam to želeo. Ali kada radite u klubu, uvek postoje određena ograničenja.
— Amanov je sada direktor Arkadaga, a Geldiyev generalni sekretar Fudbalske federacije Turkmenistana. Šta možete da kažete o njima?
— Pravi ljudi na pravim pozicijama. Sjajni momci, odlični igrači, posvećeni i pošteni ljudi. Oni su budućnost turkmenistanskog fudbala.
— Šta turkmenistanskim igračima nedostaje da bi se nametnuli u inostranstvu, posebno u Evropi?
— Možda pravila Federacije ne regulišu dovoljno jasno odlazak igrača u inostranstvo. Kvalitet i potencijal postoje.
— Kakav potencijal vidite u Centralnoj Aziji kao fudbalskom regionu?
— Centralna Azija ima veliki potencijal. Ali neke zemlje su i dalje zatvorene.
— Može li Centralna Azija postati prostor koji će evropski skauti ozbiljnije pratiti — možda ne kao Balkan, ali kao jasniji pravac za traženje igrača?
— Kvalitetnih igrača tamo ima. Glavni problem je adaptacija.
— Zašto su balkanski treneri toliko traženi u Aziji? Imaju li neku posebnu prednost u takvim sredinama?
— Pre svega, naši treneri imaju znanje. Naše trenerske akademije su odlične, a imamo mnogo stručnjaka širom sveta. Lako se prilagođavamo u Aziji, Africi i drugim delovima sveta. Zato smo uspešni svuda.
— Po čemu je centralnoazijski fudbaler sličan balkanskom, a u čemu je glavna razlika?
— U mnogo čemu su slični. Ali velika razlika je radna etika. U Evropi, na Balkanu, svaki trening je borba za mesto u timu. Nema mnogo prostora za opuštanje.
— Šta hrvatski, srpski ili bosanski trener mora da razume pre odlaska u Centralnu Aziju?
— Treba vam strpljenje. Vreme tamo funkcioniše drugačije — smeje se Miše.
— Posle Turkmenistana uspešno ste radili u Kuvajtu i Saudijskoj Arabiji. Šta je tamo bilo drugačije?
— U Kuvajtu svaki klub može da registruje pet stranih igrača, i mnogi od njih su zaista visokog nivoa. U Saudijskoj Arabiji najviše su se izdvajali profesionalizam, radna etika i infrastruktura. Standardi u klubu bili su mnogo viši.
— Da li je posle Turkmenistana Azija postala vaš prioritet?
— Moj prioritet je uglavnom Azija.
— Da li biste razmotrili ponudu iz nekog kluba ili reprezentacije iz Centralne Azije?
— Da. Razmotrio bih ponude i procenio ambicije kluba ili federacije. Ako bih video da je projekat ambiciozan, prihvatio bih.
— Ako bi vam Turkmenistan ponovo ponudio posao selektora, da li biste morali dugo da razmišljate?
— Turkmenistan mi je postao veoma bliska zemlja i zauvek će ostati u mom srcu. Uvek sam otvoren za razgovor. Ako bi takva ponuda stigla, svakako bih bio zainteresovan da se sastanem i razgovaram sa rukovodstvom Federacije. Posebno zato što tamo danas rade profesionalni i kompetentni ljudi — ljudi koji su prošli ceo fudbalski put, od omladinskog fudbala do profesionalnog nivoa, uključujući i iskustvo u inostranstvu.